Čuvajte mi SFRJ kao zenicu svoga oka (Tito)

Čuvajte mi SFRJ kao zenicu svoga oka (Tito)
ЛеЗ 0011247 . - Геополитички положај Балкана одређен је његовим положајем у Европи, на тзв. јужноевропском дијелу и Средоземљу. Од три велика полуострва: Апенинског, Балканског и Пелопонеза, која дају карактеристична обиљежја јужноевропског фронта, Балкан, због своје везе са Малом Азијом, заузима централно и најважније мјесто. Балкан се, са Малом Азијом и Блиским истоком, налази на споју континената старог свијета – Европе, Азије и Африке. Најкраћи копнени прилаз из Европе ка том важном међуконтиненталном споју води преко Балкана. Из тог разлога, Балкан је најважнији елемент стратегијско саобраћајног чворишта између Европе, Азије и Африке, у овом дијелу гдје се међусобно, највише приближавају.Из ранијих временских раздобља, а посебно из ранијих ратова, познат је повезујући положај Балкана. Надирање Персијанаца и Турака са истока у Европу, војнички походи крсташа из Европе ка Јерусалему, као и надирања Нијемаца према истоку под паролом „Дранг нацх Остен“ („Продор на исток“), су добри примјери за то.Наведени спој три континента старог свијета и данас је стратешки битан, не само због географског положаја већ и због многих привредних, саобраћајних, политичких, војних и других функција, због планова, интереса и могућности. Данас он добија још више на значају и постаје осјетљив, нарочито у свјетлу разних притисака економске, политичке, војне и друге природе, па и његове државно-правне неорганизованости и слабости, што га чини пожељним и подобним за креирање локалних сукоба и ратова.Не треба заборавити ни чињеницу да Балканска траса представља и најкраћи прилаз из индустријски развијенијег дијела свијета – западне и средње Европе (који је уједно сиромашан енергентима), према Блиском истоку, нафтом богатом али неразвијеном дијелу свијета. Из тога се може извући закључак да у простору јужноевропског фронта Балкан има кључни геополитички положај. Тешко је пронаћи могућност планирања и реализације ма каквих ратних дејстава на том фронту а да се при томе не узме у обзир Балкан и могући утицаји његовог ратног потенцијала. Због тога су пријатељство, мирољубива и добросусједска сарадња држава ова три полуострва, а посебно балканских држава, од непроцјењивог значаја за очување мира у овом дијелу свијета и представљају највећи интерес локалног становништва. Са друге стране, слабе државе, неразвијена привреда и сукоби межу балканским земљама и народима одувијек су представљали основну агенду и стратешку акцију западних сила: Њемачке, Велике Британије, САД и Француске, не заборављајући повремене улоге моћних држава које су повремено у историји обезбјеђивале Мађарска, Аустрија и Италија, и посебно Турска.На тој тачки, Србија је најважнија држава, а простор који насељавају Срби, кључни. Без „форсирања“ тог простора све операције, сви планови и акције падају у воду.На овом дјелу тзв. Западног Балкана сигурно не постоји пуно људи којима није потпуно јасно ко је фабриковао лажи током рата, који је разорио најважнији резултат српског народа у историји, резултат најчасније борбе и великог страдања. Ко је планирао и водио рат усмјерен на рушење Југославије и фрагментацију српског етничког и државног простора, како и за чији новац је то чинио, како је то урађено да би се направило покриће за покретање убилачких казнених експедиција „Најновијег свјетског поретка“ против српских земаља и српског народа. И ко ту може бити пријатељи Србије?!

Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

понедељак, 08. септембар 2008.

JASPIS Aleksandra Lukića (00001)

GUST SIRUP BUDUĆEG KALENDARA POEZIJE

Aleksandar Lukić: JASPIS, Narodna knjiga, Beograd, 2007.


Kada se dobro raspoloženi čitalac zamisli, čak bolje i sugestivnije od vrlog iskusnog kritičara, nad nevelikom pesničkom knjigom, kakvu mu je, pod naslovom Jaspis, ponudio Aleksandar Lukić (1957), koji je U vagonu Rozanova (KOS, Beograd, 1986), sjajnim pesničkim prvencem, iz svog rodnog mišljenovačkog nebuha, ispleo venac prestižne Brankove nagrade, onda ne čudi što, nije, nimalo, lak pisani, ili kritičko-esejistički, prevod te zamišljenosti. Pogotovo u vremenu, kada, gotovo, iz svakog grada Srbije, bez obzira na vreme i mandat godišnjih doba, sa sve četri njene strane sveta, pa i iz njenih svetih manastira, fabrika zejtina i stranih banaka, pljušte pesničke nagrade. I dodeljuju se, po pravilu, skoro uvek, istim pesnicima, tradicionalno poznatim pretplatnicima i pretplaćenicima na ružno lovorovo lišće, koje oni besramno slažu u ružnim herbarijima još ružnije prakse delilaca pesničkih odličja. Samozvanih, i još samoproklamovanijih, književnih sudija. Izbačenih iz sveta mašte i deportovani u čistilište obogaljenih žirija da makar u njima spoznaju nabeđenost sopstvene male duše u čiju su praznost tragično utamničeni.
Lukićev Jaspis, u duhu neprozirnog poludragog tvrdog kamena, najčešće crvene, žute, ili mrke boje, ironički mineralizuje metaforu jednog takvog stanja poezije. Njen napušteni kalcedon. I neporecivu oksimoronsku ”etiku” egzistencije njene “estetike”, kako je to, na jednom mestu, svojim vrcavim jezikom izrekao slavno-slavni H. L. Borhes. A, čiju “veselu mumiju” neovlašćeno čuvaju nepristojni “vampirovići” u sumornom potpalublju piratskog “brodu ludaka”. I ne daju joj da oživi, čak ni u “legendama o Ramondama”. U kojima se Lukić odvažio za početak pisanja po-etičkih komentara. Amblema tajnog pisma sveta. I nesveta. Koje lista vetar iz “dvotačke”Vislave Šimborske. I nadovezuje ga na sve njegove prethodne i potonje pesničke rukopise. Na “bibliju” zapisa u kojima su, kako to autor neskrivajuće samo- ističe, “stihovi veza sa bogovima i vremenom, sa Padom i dvostrukim motorima, sa govorom maslina i parobroda, sa cijukom tek okoćenih mišića”. A, pesnik sa čovekom nalik voću, koji: cveta, rađa i zri, traga za mestom na kome će da umre. Za Josifovim nezgrapnim i pustim domom. U čiji strašni užas vremena po lepoti, samo, osmeleli pesnik može da uđe. I potraži svoj jaspis: crtež u vazduhu, violinu, polumesec, mlivo znamenje – tragova. Točak. Ptice dok nasrću na prostore ekonomija. Pepeo predela u naletu prisutnosti. Mene kroz koje prolezi vreme”. Gust sirup budućeg kalendara. I ulogu gledanja iz citirane Lukićeve pesme Pena leda.
I gle, kako slobodni pesnik Aleksandar Lukić maestralno uočava da je u toj ulozi hipnotička suština saznanja, po kome je zadatak umetnosti tehnika crtanje torza “pene leda” onih, koji su u nju, sa alkama u nosevima i instrumentima na leđima, sabili i zatočili ljubav. U hipotetičkom crtežu smrti zatečene na putu. Na bilo kom putu “večnosti rođene na đubrištu» istorije vaseljene. U sveprisutnosti nečeg što je ikad bilo oko čoveka. Juče i danas. Kao da se ništa nije dogodilo u njenom podrumu. U kome biljka, kako to Lukić likovno i poentilistički naglašava, nastavlja da cveta i rađa, zri, kao da nije premeštana sa namenjenog joj mesta u dvorištu. Odakle je pelcer, iako ne postoji njegova pouzdana povest, stigao u «naš kraj». Donesen, posle kakvog poraza, umesto plena, u rukama nepoznatih vojnika. Koje su tokom rata očekivali. Siti plaža po kojima su logorovali. Siti čitanja knjiga ispisanih na kožama kupača. Sudbine, iskustva, istine i dileme Lukićevih “kalemara” prilog su tvrdnji po kojoj poezija nije manje besmrtna od duše. I njene zamršene ontologije. Od sposobnosti jezika i čula pojedinačnog duha da se shvati senzacija, da u “snazi poezije, ili u poeziji snage čovek obitava u budnom duhu – koji nema početka ni kraja, te da poezija ne čeka vragove, niti da neko povuče zavesu vremena». Ni da golišavi pilići u gnezdu dobiju krila. Ni velikog čistača prašine i ustajalosti. Po Lukiću jedino je Poezija čistač, pa zato pesnik u njoj, i oko nje, ne treba da traži bolje zanimanje od onog koje je zaista proživeo, što je dovoljno za pisca suštinske de-konstrukcije. I to, bezobzira, na terete transcedentalnih udela i refleksija.
Da poezija ima nepresušne izvore, koje treba iznova otkriva, Lukić je u svojoj lirskoj jaspis kolekciji sugestivno iscrtao njihovu toponimsku mapu. Sa atlasom nervnog sistema. Čije grane, s vremena na vreme, šiknu, kao živo vrelo i brze strele, iz same utrobe zemlje. Donoseći kamenje i pesak i zlatno zrnevlje našeg naličja. Na tom putu probiće se i iz razobručenog hrama slike. A, ako je ne čuješ, savetuje Lukić, ne mari, jer će ona stići u nevremenu. I prineti iz tame opise golih devica. Crveno ugljevlje naših lica na ravnim pločama talasa. Sa vilicama kostiju, koji jedu jedni druge. I ne uzdaju se u život posle smrti. Ne hajući, nasred neisparcelisanog tesnog dvorišta, za poredak mrtvih stvari, svijaju se uz korov. Pored bokala sa gustim sirupom budućeg kalendara. Čas crvene, a čas žute, ili mrke boje, kao jaspis. Poezije od ovog sveta. U kome još dišu neki Lukići, koji se, poput aleksandrijskih i miroslavljevih šibljika, naglo ironično javljaju da bi objavili svetu prednost robovanju idejama. Dramaturgiju ironije, koja se rađa i umire, kao Poezija Poezije. Kao Poezija Matematike. Kao život premrežen baj-pasovima lažne nade o mogućnostima novih nepresušnih početaka. I nastavaka. Tobože umešanih u zemaljske stvari I njihove kodekse ponašanja..
Zato za Lukića, kako to suptilno primećuje Vasa Pavković u svom bestselerskom osvrtu na njegov Jaspis, nikada nije bilo važno da pesma bude cela i lepa, koliko da cela služi umetničkoj i ljudskoj istini. Njegovog užasavanja od ratobornog jezika Arkadije. U kojoj, po njemu, heroji revolucije kisnu obučeni u zaleđene kapute bronze, I ničemu se ne nadaju, osim da ih vreme može odneti na đubrište, ili u spalionice i topionice gde bi iscureli na brzinu. A, posle svega dobili drugačiji izgled. Koji je za njih važniji od svega. Kao gimnastika za pozorište.
Sa gorčinom zapisuje Lukić u pesmi Biti moderan - da u gradu, u ma kom gradu, među trubama auspuha, centru državnog logora, deluju pisci. Da bubuljice njihovih naturenih stihova, sa neizostavnim posvetama, niču kod anonimne vojske, odnosno, kao tzv. horsko pesničko izražavanje.I da njihov direktan pečat, ploveće ostrvo – podgorica na vodi, čeka strogo na one, koji znaju da je malo umetnika i pesnika, koji shvataju svoju ulogu. I svest o tome da su različiti. Da je lekovit svaki trenutak u kome fenomenološki pospešuju različitost, pa čak i onda, kada ona nije cela i lepa, koliko treba, da parafraziram Vasu Pavkovića, da služi sebi.
Ispevan u metričkom i strofarnom kaišu, Lukićev Jaspis sa pesmama-monolozima, ne podeljenim u ciklusne fahove, sa svojim kritičko-filozofskim distonacijama, zagovara raspravu o iskustvu «od oca do sina «, te onu vrstu ličnog jezičkog presinga, retorički rasutog po svemu, što nije uniformno i različito u dvorištu Josifovog doma sa modernim ogradama. I opsadom kolonijama nepočinstava besprizornika, koji su se, kao i geometri, umešali u zemaljske stvari. I stvari poezije. A, kada bi neko od njih, sa deliocima nagrada, mogao da prhne među zvezde,ili, predele anđela, drugačija bi se pesma pisala. I crtali njeni pejsaži. Možda baš onakva, čije je pisanje testirao Aleksandar Lukić u svom zamišljenom Jaspisu, jednoj od najboljih prošlogodišnjih pesmozbirki u Srbiji. Knjizi, nad kojom će se morati zamisliti aktuelni delioci književnih nagrada i priznanja.

ZORAN M. MANDIĆ

Популарни постови