Čuvajte mi SFRJ kao zenicu svoga oka (Tito)

Čuvajte mi SFRJ kao zenicu svoga oka (Tito)
ЛеЗ 0011247 . - Геополитички положај Балкана одређен је његовим положајем у Европи, на тзв. јужноевропском дијелу и Средоземљу. Од три велика полуострва: Апенинског, Балканског и Пелопонеза, која дају карактеристична обиљежја јужноевропског фронта, Балкан, због своје везе са Малом Азијом, заузима централно и најважније мјесто. Балкан се, са Малом Азијом и Блиским истоком, налази на споју континената старог свијета – Европе, Азије и Африке. Најкраћи копнени прилаз из Европе ка том важном међуконтиненталном споју води преко Балкана. Из тог разлога, Балкан је најважнији елемент стратегијско саобраћајног чворишта између Европе, Азије и Африке, у овом дијелу гдје се међусобно, највише приближавају.Из ранијих временских раздобља, а посебно из ранијих ратова, познат је повезујући положај Балкана. Надирање Персијанаца и Турака са истока у Европу, војнички походи крсташа из Европе ка Јерусалему, као и надирања Нијемаца према истоку под паролом „Дранг нацх Остен“ („Продор на исток“), су добри примјери за то.Наведени спој три континента старог свијета и данас је стратешки битан, не само због географског положаја већ и због многих привредних, саобраћајних, политичких, војних и других функција, због планова, интереса и могућности. Данас он добија још више на значају и постаје осјетљив, нарочито у свјетлу разних притисака економске, политичке, војне и друге природе, па и његове државно-правне неорганизованости и слабости, што га чини пожељним и подобним за креирање локалних сукоба и ратова.Не треба заборавити ни чињеницу да Балканска траса представља и најкраћи прилаз из индустријски развијенијег дијела свијета – западне и средње Европе (који је уједно сиромашан енергентима), према Блиском истоку, нафтом богатом али неразвијеном дијелу свијета. Из тога се може извући закључак да у простору јужноевропског фронта Балкан има кључни геополитички положај. Тешко је пронаћи могућност планирања и реализације ма каквих ратних дејстава на том фронту а да се при томе не узме у обзир Балкан и могући утицаји његовог ратног потенцијала. Због тога су пријатељство, мирољубива и добросусједска сарадња држава ова три полуострва, а посебно балканских држава, од непроцјењивог значаја за очување мира у овом дијелу свијета и представљају највећи интерес локалног становништва. Са друге стране, слабе државе, неразвијена привреда и сукоби межу балканским земљама и народима одувијек су представљали основну агенду и стратешку акцију западних сила: Њемачке, Велике Британије, САД и Француске, не заборављајући повремене улоге моћних држава које су повремено у историји обезбјеђивале Мађарска, Аустрија и Италија, и посебно Турска.На тој тачки, Србија је најважнија држава, а простор који насељавају Срби, кључни. Без „форсирања“ тог простора све операције, сви планови и акције падају у воду.На овом дјелу тзв. Западног Балкана сигурно не постоји пуно људи којима није потпуно јасно ко је фабриковао лажи током рата, који је разорио најважнији резултат српског народа у историји, резултат најчасније борбе и великог страдања. Ко је планирао и водио рат усмјерен на рушење Југославије и фрагментацију српског етничког и државног простора, како и за чији новац је то чинио, како је то урађено да би се направило покриће за покретање убилачких казнених експедиција „Најновијег свјетског поретка“ против српских земаља и српског народа. И ко ту може бити пријатељи Србије?!

Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

четвртак, 15. септембар 2011.

ФРАГМЕНТ ИЗ МЛАДОСТИ / Б. Тукадруз

Облутак постер.У близини Лепенског вира.
Знак препознавања

(11. 11. 1983. Увече уз кафу, у хладном претсобљу - Булевар АВНОЈ-а 109, прелиставајући  неке старе преписе.Припаљивао сам трећу цигарету.)

  

Сетио сам се једног фрагмента из прве објављене  књиге. Написао сам тих десетак редака као ученик трећег разреда гимназије. Био је то опис  зимске стихије, невешт...

            Путова сам возом од Мишљеновца до Звижда (постаја у суседном влашком селу Љешница). Још док сам силазио из воза, ошинула ме је камџија вејавице. Фијукала је кошава. Влашко село је било завејано. А до суседног, српског, Мишљеновца, низ пругу, пречицом, требало је најмање километар пешачити. Када се воз са два своја крвава полифемска ока изгубио у мећави, био сам једини путник на пустој успутној станици. Кренуо сам низ пругу према Пеку, натукао преко ушију шубару, ишао сам, ишао кроз ковитлац ; звиждала је Кошава, и схватио сам зашто су овом крају његови становници дали име Звижд. Чуо сам и арлаукање вукова у блиској даљини на  бреговима преко Пека. Ишао сам даље тврдоглаво, иако ми се по лицу ледио снег. Ја се нисам плашио неописиве мећаве и арлаукања курјака; бауљао сам кроз снег скоро до појаса, као кроз блато. Ишао сам и ишао све до Љешничке воденице ; чуо сам како реже воденичарови пси. Чуо сам да су се и врата воденице отворила. Прст се пред оком није видео, воденичар је довикнуо на влашком : - Има ли кога?


  •             Ја се нисам одазвао ; мислио сам да наставим даље према железничком мосту.
  •              - Туха! Држ', кармане!  - узвикнуо је воденичар. И ралегао се пуцањ преломаче.
  •              - Не пуцај! - повикао сам . - Ја сам! Не курјаци!
  •              - Који си ти, бре?
  •              Рекао сам.
  •              - Чији си?
  •              Довикнуо сам.
  •              - Аа, Станков унук! Ајде овамо, бре!
  •              Свратио сам у воденицу.
  •              - Са воза, а? Па који те је враг натерао да по оваквом кијамету путујеш?
  •              Рекао сам.
  •              - Улази, да се огрејеш. До сванућа те не пуштам!...А онда можеш да наставиш.
  •               Пећ је горела. На кревету су спавала два мачора, пепељасте боје, као и поњаве.
  •  
  •             Воденичар је додао дрва. И у једном котлу у којем је вода већ кључала, сипао је кукурузно брашно. 

            - Направићу качамак влашки да олижеш прсте. Има овде сира и сланине, белог и црног лука... Станкови си унук, кажеш. Е, Бог да му душу прости, он је увек код мене млео јарму...А отац, где ти је са службом? У Београду?...

            Припаљујем четврту цигарету, у хладном предсобљу новобеоградског стана моје таште. Хладно је, чини ми се, у предсобљу - хладније него у љешничкој воденици. Чујем, кроз врата, моја жена покушава да нашег двогодишњег сина убеди да поједе виршлу. Болестан је. Шмркће. Изгубио је апетит. Водио сам га тога дана да прими пету, последњу ињекцију. Како је плакао!

            Током дана сам се излежавао. Била је недеља...

            Сећао сам се воденичара из Љешнице, прошлости ; поново сам мислио на бес кошаве једне далеке зимске ноћи, можда почетком 1968. године?

            Тај воденичар ми је спасио живот, јер да сам наставио даље по вејавици, ако ме не би одувала кошава са железничког моста, дочекали би ме  курјаци на бреговима с ону страну Пека.

            Никада га, после тога, не видех. Јер, годину - две, касније  саибије дигоше руке од воденице у  Љешници. Воденичар је тада могао имати око шесдесетак година ; коса му беше боје пепела...

Нема коментара:

Популарни постови