Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

среда, 19. октобар 2011.

Невероватно је колико си непотребан / Предраг Чудић

(одломак из најновије књиге)

Корице Чудићеве књиге
    "...Невероватно је да се може поновити, чак и код нас, у историји слична судбина. Бувљака ће и даље бити на Булевару, звао се он Бул. Револуције или Бул. краља Александра.Код нас је све бувљак, бувљак је друго име овог поднебља, шта се овде нуди, second hand политика названа нове вредности, политички отпад.Стара гарда би да нма прода нове вредности. Нпова музика, певаљке старе. Често, све чешће ми се чини да после нашег турбо фолка, као природни наставак те уметности, мора увек доћи до нове макљаже ножевима.
    Да ли ће се у будућности поновити судбина М. Станисављевића?Шта ако је то наша законитост? Шта ако и убудуће такви писци буду налазили једино могуће склопниште по бувљацима, на дну, у срцу свог народа?Тај народ на бувљаку Булевара га није читао као што га нису читали академици, не дај боже, професори или други зналци и проценитељи. А он је савршено миран и невероватно непотребан правио невероватне рамове за слике и друге невероватне стварчице од дрвета, и у међувремену је писао. И данас после пет година он, невероватно непотребан, са прастаром истином о нама самим, као са ренгентским снимком о јадима српске душе, изнова, изненадно и непоновљиво својом истином голица силне оклопнике без мане и страха, оклопнике визија о пропасти српског царства и политичке курентности дате ситуације. Да, али ми смо људи саборни, ми као заједница, као организована једнородна заједница не подносимо ни присенак истине о својој непотребности. Нађу се и данас неки апсолутни почетници који ту и тамо ламентирају над његовом судбином (Какав песник, а без посмртних почасти!Каква неправда!)
    У мојој младости, почетком шесдесетих, Станисављевић је био један од првих међу нама који је осетио, да се више нема шта рећи на начин како је то чинио Миљковић. Заразно популаран после смрти, Миљковић је створио толико следбеника да је сваки други песник био српски Хераклит, а то све скупа је било, како је и сама једна његова књига поручила, ватра и ништа. Тој еуфорији јке допринела и једна књижица која је брже боље публикована и која је Миљковићево самоубиство објашњавала трагичном, неузвраћеном љубављу. Из идеолошких разлога нису смеле постојати сумње у друге разлоге смрти једног добитника, најмлађег добитника, високог државног признања.Писца стихова као што су Кад Тито говори као да звезде падају..."

          Предраг Чудић: Вејачи овејане суштине, Пожаревац, Едиција БРАНИЧЕВО, 2011, Библиотека AB OVO, књ. 19, 262 стр. - Одломак из есеја Невероватно је колико си непотребан, стр. 259-261
 

       

Популарни постови