Čuvajte mi SFRJ kao zenicu svoga oka (Tito)

Čuvajte mi SFRJ kao zenicu svoga oka (Tito)
ЛеЗ 0011247 . - Геополитички положај Балкана одређен је његовим положајем у Европи, на тзв. јужноевропском дијелу и Средоземљу. Од три велика полуострва: Апенинског, Балканског и Пелопонеза, која дају карактеристична обиљежја јужноевропског фронта, Балкан, због своје везе са Малом Азијом, заузима централно и најважније мјесто. Балкан се, са Малом Азијом и Блиским истоком, налази на споју континената старог свијета – Европе, Азије и Африке. Најкраћи копнени прилаз из Европе ка том важном међуконтиненталном споју води преко Балкана. Из тог разлога, Балкан је најважнији елемент стратегијско саобраћајног чворишта између Европе, Азије и Африке, у овом дијелу гдје се међусобно, највише приближавају.Из ранијих временских раздобља, а посебно из ранијих ратова, познат је повезујући положај Балкана. Надирање Персијанаца и Турака са истока у Европу, војнички походи крсташа из Европе ка Јерусалему, као и надирања Нијемаца према истоку под паролом „Дранг нацх Остен“ („Продор на исток“), су добри примјери за то.Наведени спој три континента старог свијета и данас је стратешки битан, не само због географског положаја већ и због многих привредних, саобраћајних, политичких, војних и других функција, због планова, интереса и могућности. Данас он добија још више на значају и постаје осјетљив, нарочито у свјетлу разних притисака економске, политичке, војне и друге природе, па и његове државно-правне неорганизованости и слабости, што га чини пожељним и подобним за креирање локалних сукоба и ратова.Не треба заборавити ни чињеницу да Балканска траса представља и најкраћи прилаз из индустријски развијенијег дијела свијета – западне и средње Европе (који је уједно сиромашан енергентима), према Блиском истоку, нафтом богатом али неразвијеном дијелу свијета. Из тога се може извући закључак да у простору јужноевропског фронта Балкан има кључни геополитички положај. Тешко је пронаћи могућност планирања и реализације ма каквих ратних дејстава на том фронту а да се при томе не узме у обзир Балкан и могући утицаји његовог ратног потенцијала. Због тога су пријатељство, мирољубива и добросусједска сарадња држава ова три полуострва, а посебно балканских држава, од непроцјењивог значаја за очување мира у овом дијелу свијета и представљају највећи интерес локалног становништва. Са друге стране, слабе државе, неразвијена привреда и сукоби межу балканским земљама и народима одувијек су представљали основну агенду и стратешку акцију западних сила: Њемачке, Велике Британије, САД и Француске, не заборављајући повремене улоге моћних држава које су повремено у историји обезбјеђивале Мађарска, Аустрија и Италија, и посебно Турска.На тој тачки, Србија је најважнија држава, а простор који насељавају Срби, кључни. Без „форсирања“ тог простора све операције, сви планови и акције падају у воду.На овом дјелу тзв. Западног Балкана сигурно не постоји пуно људи којима није потпуно јасно ко је фабриковао лажи током рата, који је разорио најважнији резултат српског народа у историји, резултат најчасније борбе и великог страдања. Ко је планирао и водио рат усмјерен на рушење Југославије и фрагментацију српског етничког и државног простора, како и за чији новац је то чинио, како је то урађено да би се направило покриће за покретање убилачких казнених експедиција „Најновијег свјетског поретка“ против српских земаља и српског народа. И ко ту може бити пријатељи Србије?!

Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

уторак, 21. јануар 2014.

Идеја “Балкан Балканцима” је поново могућа

 Ove godine navršava se 80 leta od osnivanja Balkanskog
instituta u Beogradu. Sada već davne 1934. godine, u punom jeku manjih
ili većih integracija kroz Balkanski savez i Malu Antantu, Kraljevina
Jugoslavija je pokušavala da osigura svoj opstanak i zaštitu od
spoljašnjih neprijatelja. Koliko je Balkanski institut bio značajan na
tom polju? Recite nam nešto o njegovim osnivačima i o ulozi Kralja
Aleksandra u nastanku ove izuzetne ustanove.



— Prethodnik današnjeg Balkanološkog instituta SANU jeste Balkanski
institut, osnovan 1934. godine u Beogradu kao prvi institut te vrste na
Balkanu. Inicijativa je potekla od kralja Aleksandra I Karađorđevića,
koji je priložio pozamašnu sumu svog novca za početak njegovog rada, dok
je naučno profilisanje ustanove bilo povereno Ratku Parežaninu i
Svetozaru Spanaćeviću. Takođe, veliki doprinos razvitku Instituta i
njegovoj naučnoj delatnosti dali su još Milan Budimir, Gojko Krulj i
Petar Skok. Balkanski institut je izdavao časopis Revue internationale des Etudes balkaniques,
koji je okupljao najuglednije evropske stručnjake za Balkan. Nažalost,
časopis je bio kratkog veka. Izlazio je do 1941. godine, kada je ukinut
naredbom nemačkih okupacionih vlasti u Beogradu. Osim toga, Balkanski
institut je objavljivao i posebne edicije: Knjige o Balkanu i Balkan i Balkanci.


Za razliku od Revue internationale des Etudes balkaniques, ove edicije su imale manje naučni, a više popularan karakter. Iz edicije Knjige o Balkanu objavljene su dve sveske, a iz edicije Balkan i Balkanci
četiri. Naučni koncept Balkanskog instituta u mnogo čemu išao je ispred
svog vremena. Podsećam da je to vreme pojačane militarizacije Evrope i
uspona totalitarnih ideologija i pokreta. Mnogi od njih otvoreno su
zahtevali reviziju međunarodnog poretka ustanovljenog Versajskim
mirovnim ugovorom od 1919. godine, izražavajući teritorijalne pretenzije
prema pojedinim balkanskim zemljama.


U jednom takvom veoma nepovoljnom kontekstu saradnici Balkanskog
instituta pozivali su na jedinstvo i slogu balkanskih naroda. U Uvodnoj reči za prvu svesku Knjige o Balkanu jasno se iskazuje težnja „da
se balkanske države zbliže, da postave međusobne čvrste političke i
privredne sporazume i saveze, da se narodi balkanski uzajamno dopunjuju i
pomažu, da se među njima razvije duboko i trajno osećanje solidarnosti i
zajednice za koje postoje mnogobrojni uslovi i još veća potreba“
.


Institut, onaj prvi, ukinut je po dolasku Nemaca, a kao povod za to poslužila je monografija Beograd,
u kojoj je stajao tekst i o nemačkom razaranju prestonice u Prvom
velikom ratu… Očito su osvajači razni, a posebno oni koji su imali
nameru da nas „civilizuju“ strepeli od mogućeg jedinstva Balkanaca?
Možete li nešto reći o Institutu u periodu nakon Drugog svetskog rata?
Koliko je on bio politički aktivan, odnosno koliko su ljudi u njemu
vodili računa o potrebi jedinstva Balkanaca? Da li je možda sama promena
naziva Instituta od „Balkanskog“ do „Balkanološkog“ naznačila i promenu
u njegovom radu?



— Institut je obnovljen 1969. godine pod imenom Balkanološki
institut, kao posebna jedinica u sastavu Srpske akademije nauka i
umetnosti. U obnavljanju rada Instituta učešće je uzelo nekoliko
izvrsnih i veoma uglednih naučnika, koji su koji su se bavili Balkanom
od praistorije do modernog doba, kroz arheološka, antropološka,
etnografska, istorijska istraživanja i studije kulture, umetnosti,
književnosti, običajnog prava itd. Među njima posebno mesto imaju Vaso
Čubrilović, Radovan Samardžić, Dimitrije Đorđević, Dragoslav
Antonijević, Nikola Tasić, Kliment Džambazovski itd. Inače,
multidisciplinarni pristup u proučavanju Balkanskog poluostrva ostao je
trajna naučna orijentacija Instituta.


Balkanološki institut SANU zasnovao je svoja istraživanja na tragu
predratnog Balkanskog instituta iako se u vreme obnavljanja njegovog
rada nije ni pomišljalo na to da se između ta dva instituta uspostavi
bilo kakva veza i tako obnovi nasilno prekinuti tok balkanološke naučne
oblasti. To nije bilo moguće iz prostog razloga što vladajuća ideologija
s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka to nije
dozvoljavala. Ipak, danas, kada obeležavamo 80 godina od osnivanja
Balkanskog instituta, možemo sa mnogo više argumenata govoriti o
povezanosti dva instituta.


Balkanski institut ostavio je, kako je pisao možda i
najzaslužniji za njegovo osnivanje, novinar i publicista Ratko
Parežanin, Balkanološkom institutu u amanet veliku biblioteku… Šta je
uopšte od te biblioteke preživelo rat i kolika je biblioteka Instituta
danas? Ujedno, stari Institut je imao odličnu izdavačku delatnost, a
pokrenuo je i
Reviju za balkanske studije… Šta danas Institut izdaje? Da li se bavi prevodilačkim radom?


— Nažalost, od te biblioteke Ratka Parežanina nije ostalo ništa. Ako je za utehu, očuvani su primerci časopisa Revue internationale des Etudes balkaniques. Balkanološki institut SANU izdaje svoj godišnjak Balcanica,
koji izlazi pretežno na engleskom i francuskom jeziku i prvenstveno je
namenjena stranoj akademskoj javnosti. Takođe, Institut ima i biblioteku
posebnih izdanja. Ona obuhvata monografije iz svih oblasti
balkanoloških istraživanja. Mnoge od njih dostupne su na internetu, i to
na posebnom linku za elektronska izdanja na veb-sajtu Balkanološkog
instituta SANU – www.balkaninstitut.com.


Recite nam nešto o stanju i statusu balkanologije danas, kako
u Srbiji, tako i u ostalim zemljama Balkana. Koliko joj se posvećuje
pažnja i ima li tu nekih imena koja bi danas bila posebno značajna?



— Balkanologija kao šira naučna oblast koja obuvhata veći broj nauka i
naučnih disciplina koje se na ovaj ili onaj način bave Balkanom bila je
zanemarena za vreme Hladnog rata zbog naglašene ideološko-političke
dihotomije u Evropi, pa i u svetu. Podela je išla ideološkom linijom na
„komunistički Istok“ i „buržoaski Zapad“ i zbog toga balkanologija nije
imala veliki značaj. Tome je doprineo i poseban položaj SFR Jugoslavije,
koja je balansirala na ovoj liniji podele, premda više okrenuta Zapadu,
ali ne u onom suštinskom – filosofsko-ideološkom pogledu, nego u smislu
nekritičkog prihvatanja onih najnižih i najbanalnijih elemenata
zapadnih društava: potrošačkog mentaliteta i proizvoda najšire masovne
kulture. Međutim, posle pada Berlinskog zida i propasti globalnog
komunističkog poretka, naglo je poraslo interesovanje za balkanologiju
zbog ratova na tlu bivše Jugoslavije.


Tako se za vreme jugoslovenske krize 1991–1999. godine, a naročito za
vreme rata u Bosni i Hercegovini (1992–1995) i na Kosovu i Metohiji
(1998–1999) pojavila prava „poplava“ naučnih i publicističkih radova na
Zapadu, skraćenih „instant“ istorijskih knjiga i drugih sličnih
publikacija s ciljem da „naučno objasne“ i „realno prikažu“ prave uzroke
ratova na Balkanu, redovno na štetu srpskog naroda. Većina ovih knjiga
nema naučno utemeljenje i više su predstavljale propagandno sredstvo za
lakše ostvarivanje konkretnih političkih ciljeva. U ovom trenutku
interesovanje za balkanologiju na Zapadu znatno je opalo, ali ono što je
važno jeste činjenica da se ona razvija u samim balkanskim zemljama,
tako i u Rusiji. U vezi s tim, naredne godine će biti održan
Balkanološki kongres u Sofiji na kome će učestvovati veliki broj
naučnika iz celog sveta koji izučavaju Balkan.


Sada, kada smo prešli preko pitanja vezanih za sam Institut,
želeo bih da vas kao čoveka od nauke i sigurno stalnog balkanskog
putnika pitam za stanje samih balkanskih naroda ponaosob. Tu pre svega
mislim za one pravoslavne. U kakvom su oni stanju, ekonomskom, moralnom,
političkom?



— Najkraće rečeno, opšte stanje balkanskih naroda pravoslavne
veroispovesti njihovih država jeste više nego tragično. Opšta kriza
zahvatila je sve države: kako članice EU (Grčka, Bugarska, Rumunija)
tako i one države koje tek konkurišu za punpravno članstvo u EU (Srbija,
Crna Gora, BJR Makedonija). Grčka je u ekonomsko-finansijskom haosu
posle eksplozije državnog duga spolja i iznutra, Bugarska i Rumunija su
takođe u ekonomskom i socijalnom beznađu, dok je stopa prirodnog
priraštaja sve niža.


Međutim, Srbija (i Republika Srpska) i BJR Makedonija su u najtežoj
situaciji pošto, osim ovih problema, imaju i one najteže političkog
karaktera: ni teritorijalni integritet im nije garantovan tako da ovo
pitanje baca u senku sva ostala. Takođe, pravoslavne zemlje se suočavaju
sa ekspanzijom političkog islama i veoma agresivnom politikom
neoosmanističke Turske, koja je potpuno potisnula sekularno nasleđe
Kemal paše-Ataturka. Sve ovo govori u prilog ponovnom okupljanju
balkanskih država kako bi se uspešnije suočile sa svim ovim izazovima.


Da li takvo stanje može da se prevaziđe? Da li na tom putu
Balkanci treba da se ugledaju isključivo na zapadne uzore čija se
vrednost svakako ne može sporiti, ili treba da se okrenu sebi? Da li je
mogućnost ostvarenja ideje „Balkan balkanskim narodima“ moguća samo ako
se prvo Balkanci vrate svom Balkanu?



— Naravno da može, ali da bi se to postiglo, potrebno je da same
pravoslavne zemlje nešto učine. Potrebno je da učine više koraka na
međusobnom zbližavanju i razumevanju jer jedino jedinstvo i sloga mogu
doneti ploda. Istorijsko iskustvo nas uči tome. Pre 100 godina Balkanski
savez, čiju je okosnicu činio srpsko-bugarski ugovor o savezništvu,
doveo je do epohalnih rezultata koje su priznale i velike sile. I upravo
nam ovaj primer govori o potrebi novog približavanja Srbije, Grčke,
Rumunije i Bugarske, ali pod uslovom da sve ove zemlje, iskreno i bez
velikih kalkulacija, uđu u jedan takav sklop novih međusobnih odnosa.


To je tako sa srpskog stanovišta, a verujem da je slično razmišljanje
prisutno i u ostalim prvoslavnim zemljama. S druge strane, svaka
saradnja sa narodima i državama koja ne donosi rezultate trebalo bi da
bude prekinuta ili bar svedena na minimum. Tu pre svega mislim na odnose
sa Hrvatskom. I tu je istorijsko iskustvo pokazalo da srpski narod nema
šta da traži u bilo kakvom aranžmanu u kome učestvuje i Hrvatska.


Koje su to vrednosti koje Balkan nosi sa sobom i koje ga, ako
ih ima, čine samosvojnim, drugačijim od Zapada i Istoka? Da li su
Balkanci odaniji svojoj narodnoj tradiciji od Zapadnjaka?



— Nesporno je da je Balkan pravi „zlatni rudnik“ kulture. U njegovim
okvirima nastala je prva evropska civilizacija. Civilizacijska
dostignuća antičke Grčke i Rima na Balkanu malo koga mogu ostaviti
ravnodušnim. Zatim kulturno nasleđe iz helenističkog, vizantijskog,
osmanskog i modernog doba takođe ima svoj značaj i vrednost. Za vreme
osmanske prevlasti pripadnici pravoslavnog Rum mileta živeli su u
patrijarhalnom društvu, uživajući određeni stepen samouprave, što je
predstavljalo dragoceni oblik preddržavne demokratije. Tako su izgradili
specifičan način života, zasnovan na moralu i solidarnosti, usmenoj
narodnoj epici i običajnom pravu. Balkanski narodi verovatno nisu ni
svesni koliko su odblesci svih ovih dostignuća i danas utkani u njihov
svakodnevni život.


Balkan je kroz istoriju često nazivan „Pupak sveta“…. Šta je
po vama „pupak“ Balkana, odnosno da li danas na Balkanu (imajući u vidu
trenutno političko stanje, a ne istorijsku vrednost ili perspektivu)
postoji neka država koja bi se mogla smatrati „stožernom“?



— U zapadnoj naučnoj literaturi, publicistici i geopolitičkim
planovima, Balkan se često naziva „pupak“ odnosno „meki trbuh Evrope“ (soft belly of Europe).
Na taj način želi se potencirati Balkan kao primitivno i nestabilno
područje, koje bi vazda moralo biti pod međunarodnom protektoratom,
formalnim ili neformalnim – svejedno. Balkan se često prikazuje kao
trajno „žarište“, kao „bure baruta“ koje za čas plane „usled vekovne
mržnje koja na njemu vlada“ itd.


To možda izgleda tako samo na prvi pogled, ali, ako se dublje
analiziraju istorijski i politički proces na Balkanu, dolazi se do
sasvim drugačijih zaključaka. Američka profesorka bugarskog porekla
Marija Todorova najbolje je to objasnila u svojoj čuvenoj raspravi Imaginarni Balkan.
Važno je naglasiti da takve konstrukte koriste velike sile kako bi
opravdale svoje političke ambicije na Balkanu i Bliskom istoku.


Šta je po vama zla kob Balkana? Da li je on sam po sebi bure
baruta ili ga takvim prave oni kojima njegovo jedinstvo ne odgovara i da
li je takvo jedinstvo na bilo kom nivou potrebno, moguće i nužno? Da li
je moguće jedinstvo čitavog Balkana ili se prvo treba ograničiti na
pravoslavne narode kao, po logici stvari, međusobno najbliže?



— Već sam naglasio da se takvi tendenciozn i pežorativni konstrukti
plasiraju da bi se opravdale političke ambicije velikih sila. Balkan je
ipak značajno saobraćajno čvorište između Evrope, Azije i Afrike, koje
je uz to i bogato mnogim resursima na kojem se ukrštaju različiti
interesi, ne samo velikih i regionalnih sila nego i malih naroda. Sve to
daje povoda za nastanak različitih naučnih, pseudonaučnih ili češće
političkih pojmova, koji veoma često ne odražavaju stvarnost.


Kako objašnjavate ulogu hrvatskog, albanskog, bošnjačkog,
moldavskkog i sada crnogorskog državno-pravnog elementa na Balkanu? Da
li su ti kasno stvoreni narodi zaista deo Balkana ili su tuđi igrači?
Može li se to isto reći i za Tursku?



— Svi ti „faktori“ koje ste naveli jesu zapravo objekti politike
velikih sila. One posredstvom njih ostvaruju svoje političke i ekonomske
interese. Činjenica je da su ovi „faktori“ u trci sa sopstvenom
istorijom i da nemaju nikakvu državotvornu tradiciju. Ako izuzmemo
konstrukciju moldavske nacije kao negacije rumunskog identiteta, svi
ostali entiteti zasnovani su na negaciji Srpstva. To je ono što ih
povezuje. A kad se identitet gradi na negaciji nečega i nekoga, a ne na
stvaralačkoj i pozitivnoj energiji, tu sreće ne može biti.


Kako vidite ulogu balkanskih „komšija“ u uređenju balkanske
politike? Tu pre svega mislimo na Mađare i Italijane sa kojima se, kao
što znamo, Kraljevina Jugoslavija dosta mučila.



— Osim sa pravoslavnim državama na Balkanu, Srbija treba da
produbljuje svoje odnose sa Mađarskom i Italijom. To su dve ključne
zemlje od kojih zavisi pravno-politička stabilnost Srbije i njen
napredak. Ako uopšte postoji kapija prema Evropi, onda je to Mađarska.
To nisu ni Hrvatska ni Slovenija. Mađarska je spona između Srbije
unutrašnjosti Evrope (kako centralne tako i zapadne) i zbog toga se mora
raditi na što boljim odnosima sa njom, uz međusobno uvažavanje,
poštovanje i rešavanje nekih teških istorijskih pitanja, koja su još
uvek otvorena. S druge strane, iste takve odnose Srbija bi morala imati i
sa Italijom. To nam je takođe značajna zemlja pošto samo uz saradnju s
njom možemo zaštititi svoje interese na zapadu Balkana.


Na kraju, recite nam da li će Institut na prigodan način obeležiti svoj jubilej?


— Balkanološki institut SANU sigurno će obeležiti ovaj značajan
jubilej. Planira se objavljivanje posebnog zbornika a biće i skromna
svečana akademija.


Novi srpski socijalizam/Srbin.info







Мирослав Свирчевић: Идеја “Балкан Балканцима” је поново могућа - Правда

Нема коментара:

Популарни постови