Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

понедељак, 28. децембар 2015.

Незабележено је у историји америчке тајне службе ЦИА да начини такав преседан тиме што ће Хашком трибуналу послати поверљив документ гарантујући за Јовицу Станишића....

Јовица Станишић (Фото Бета/АП/Мартин Бикман)
Незабележено је у историји америчке тајне службе ЦИА да начини такав преседан тиме што ће Хашком трибуналу послати поверљив документ гарантујући за Јовицу Станишића како би му помогла да добије привремени отпуст из притвора у Схевенингену.
Захваљујући америчкој штампи, јавност је сазнала да је Станишић осам година био главни човек ЦИА у Београду. У чланку „Лос Анђелес тајмса”, написаном 2009. на основу бројних интервјуа агената ЦИА, уз сагласност агенције, што је за ову тајну службу крајње неочекивано, наводи се како је ЦИА Хагу доставила тајни документ из кога је произашло да је Станишић радио за америчку обавештајну агенцију, „помажући напоре да се у региону склопи мир”, као и да за своје „услуге” никад није примио ниједан долар од Американаца. То је довело до бројних спекулација да је ЦИА заправо била заслужна за ослобађање Јовице Станишића и Франка Симатовића Френкија из притвора у Хагу. Чини се да је ЦИА тим потезом Јовици Станишићу вратила дуг.
Грег Милер, новинар који је ово обелоданио, и сам је био изненађен информацијама које је добио. Годинама је пратио рад ЦИА и изјавио је да му се у каријери није десило да агенти те тајне службе буду тако отворени као у овом случају.
„У ноћи када су травњаци празни и лампе дуж пешачких стаза једини извор светлости, Топчидерски парк у Београду је идеално место окупљања шпијуна”, репортажно и поетично почиње овај обиман чланак.
Те вечери 1992, у време грађанског рата у бившој Југославији, Станишић се састао с официром ЦИА Вилијамом Лофгреном. Тада су „два шпијуна склопила тајно партнерство за које нико није сазнао”, наводи се у тексту.
Милер пише да су Милошевићевог шефа службе Државне безбедности Јовицу Станишића многи сматрали мозгом режима „захваљујући коме је свет добио застрашујући нови термин ’етничко чишћење’”, али официру ЦИА Вилијаму Лофгрену била је потребна помоћ јер ЦИА није знала шта да ради када је у Југославији избио грађански рат. По избијању сукоба у Босни и Херцеговини, америчка тајна служба је желела да дође до обавештајних података изнутра, пише лист, наводећи како су Станишић и Лофгрен на тајним састанцима на бродовима и у безбедним кућама дуж Саве размењивали детаље о функционисању Милошевићевог режима.
Јовица Станишић се пред Хашким судом позвао на своје америчке савезнике. Бивши официр ЦИА Лофгрен рекао је да је ЦИА саставила документ да би показала како је „овај наводно зли човек учинио многе добре ствари”.
„Лос Анђелес тајмс” је навео да се Станишићева одбрана у Хагу заснивала на разговорима са званичницима америчких и српских обавештајних агенција. Амерички лист је имао увид у документа међу којима се се налазили званични досијеи српске обавештајне службе и извештаји на седам страна о периоду грађанског рата у бившој Југославији. Такође, објављени су и делови докумената које је Станишић написао док се налазио у притвору у Хагу.
Станишић себе представља као човека који је покушао да утиче на Милошевића да буде умеренији и који је интензивно сарађивао са ЦИА како би зауставио кризу, наводи се у тексту.
„Ја сам институционализовао сарадњу с америчким обавештајцима, упркос томе што су односи између наше две земље били веома лоши, та сарадња је у великој мери допринела деескалацији сукоба”, написао је Станишић, а пренео „Лос Анђелес тајмс”.
Тужилац Дермот Грум је на суђењу у Хагу показао фотографије Станишића с припадницима специјалних јединица као и видео снимак на којем се види како припадници паравојне формације „шкорпиони” убијају муслимане. Бивши припадници ДБ-а оспоравали су свој удео у овим злочинима. „Никада нисмо починили геноцид. Напротив, покушавали смо да га зауставимо”, казао је Владо Драгићевић, који је годинама био Станишићев заменик, наводи се у тексту.
Официри ЦИА који су радили у том региону рекли су да никада нису видели доказ да је Станишић умешан у ратне злочине.
Агенти америчке тајне службе Станишића су сматрали кључним савезником.
„Лос Анђелес тајмс” је открио и да је Станишић на једном од састанака с Лофгреном, предао фасциклу с документима међу којима су били и дијаграми склоништа и других објеката које су српске компаније изградиле у Ираку за Садама Хусеина.
Међутим, Станишић никада није узео ни долар од ЦИА, није учествовао у њеним операцијама, нити је чинио било шта што је сматрао издајом свог шефа, пише амерички лист.
После многобројних тајних састанака, Станишић је, како пише лист, убедио Слободана Милошевића да му дозволи да успостави контакт с ЦИА.
У писму достављеном 2004. Хашком трибуналу ЦИА пише како је Станишић покушао да спречи неке од ратних догађаја у Босни и да је у пролеће 1993, на наговор ЦИА, извршио притисак на Ратка Младића, начелника Генералштаба Војске РС, да накратко прекине гранатирање Сарајева, пише лист.
„Он је помогао у ослобађању 388 војника НАТО-а којима су скинули униформе и везали их за стабла да би служили као људски штит од бомби НАТО-а. Станишић је написао како је преговарао о ослобађању талаца уз подршку руководилаца ЦИА”, наводи се у тексту. Додаје се и да је покушао да интервенише 1993. када су оборени и заробљени француски пилоти. „Младић није хтео да призна да је заробио пилоте, али моја служба је успела да открије околности и место њиховог заробљавања и доставила је те информације ЦИА и француским властима”, написао је Станишић.
Даг Смит, шеф станице ЦИА у Босни, почео је редовно да се састаје са Станишићем. Једном приликом срели су се на неком броду на Сави, пише у тексту.
Тадашњи директор ЦИА Џон Дојч позвао је Станишића у седиште агенције 1996. Шефа српске тајне службе Американци су угостили у џез клубу „Блуз ели” у Џорџтауну. Сутрадан, водили су га у лов на птице у Мериленду. Тада су, пише „Лос Анђелес тајмс”, Дојч и Станишић пуцали из Паркер пушке израђене 1937, оружја коме се диве колекционари.
         = извор: Политика

недеља, 13. децембар 2015.

Који су страни обавештајци најагилнији код нас и шта им је у фокусу деловања? Агентуре раде на сецесији дела земље, отимању пољопривредног земљишта...





У СРБИЈИ данас делује 55 обавештајних агенција из 40 земаља, а, према званичним подацима наших безбедњака, најактивнији су шпијуни 10 страних тајних служби! Од њих, најутицајнији су они из ЦИА, британског МИ6, немачког БНД, руског ФСБ, али су, како за "Новости" објашњавају познаваоци безбедносних структура, најагресивнији агенти хрватске СОА. За раменом им стоје шпијуни из Турске, Ирана, али Косова.
Дарко Трифуновић, професор безбедности из Београда, иначе одличан познавалац деловања обавештајних служби у свету и у Србији, каже да стране агентуре шпијунирају и наше политичаре, али и подстичу сецесију одређених делова наше територије. Посебно су активни Хрвати, чији се шпијуни баве привредном шпијунажом.
- Хрватски агенти откривају најповољније услове за куповину српске земље у Војводини. Земљу, затим хрватски купци књиже у Осијеку као власништво државе Хрватске - каже Трифуновић.
Говорећи о активности турске тајне службе, политички аналитичар Томислав Кресовић указује да је она "у последње време више него активна".
- Они имају за циљ да остваре политичке планове званичног Истанбула да се у један османлијски систем на Балкану увежу Рашка област, БиХ, Косово и Македонија. Тај процес се координира из два обавештајна центра, у Бечу и у Новом Пазару. А изводи се у садејству са агентурама арапских земаља и Албаније - наводи Кресовић.
ДВОСРТУКА ФУНКЦИЈАСтране обавештајне службе, које су активне у Србији, имају двоструку функцију. Прва им је да сакупљају тачне и благовремене информације о Србији које су потребне њиховим владама, а друга да својим присуством утичу и на смер наше политике - каже професор Трифуновић.
Наши саговорници тврде и да је америчка ЦИА "овластила турску агентуру да активно делује на простору Србије", а посебно у Рашкој области, где се бави политичком пропагандом, ширењем исламизма....
- Хрватски и турски шпијуни, свако на свој начин, раде на разбијању Србије - тврди професор Трифуновић. - Званични Загреб то жели да оствари финансирањем организација и странака у Србији које заговарају отцепљење Војводине и стварањем доминантне позиције хрватских компанија у Србији. А званични Истанбул то ради организовањем и финансирањем покрета Бошњака за отцепљење Рашке области.
Према подацима наших саговорника, САД и ЦИА данас обавештајно држе комплетно Косово, Македонију и Албанију. И, како тврде, "ту управљају немирима". Уосталом, америчка Национална агенција за безбедност прислушкује велики број мобилних телефона на Балкану.
- Агенти ЦИА и МИ6 посебно мотре на оне који су наклоњени Русији и Немачкој, јер САД и Британци у овом тренутку губе битку против ширења интереса Москве и Берлина на простору Србије. Да би се ослабила веза Србије и Русије, стране агентуре синхронизовано делују на рушењу угледа и статуса Српске православне цркве у самој Србији, Црној Гори, на Космету и у Хрватској - каже Томислав Кресовић.
ЛОВ НА СРБЕХрватски шпијуни данас у Србији трагају за Србима са тајне оптужнице које је званични Загреб окривио за ратне злочине. Њихов циљ је да их, пре или касније, "пошаљу" у Хашки трибунал.
Како тврде српски контраобавештајци, страни шпијуни су преко својих сарадника високо позиционирани у привредним компанијама, многим невладиним организацијама, чак и у српској тајној полицији. Наиме, британска служба МИ6 је као свог шпијуна користила једног агента БИА, који је, како тврди Зоран Мијатовић, бивши начелник службе безбедности и аутор књиге "Стране службе, ковачи хашке правде", лажно сведочио у Хашком трибуналу против многих угледних Срба.
- Стране шпијунске агентуре су се бавиле и сарадњом са највишим руководством бивше ОВК, али и финансирањем неких наших странака - набраја само неке од шпијунских активности Мијатовић, који је сам био мета страних агентура.
Један од највећих српских војних обавештајаца Јован Милановић, генерал у пензији, сведочи нам да су стране земље преко својих агентура покушавале да владају Србијом, наводећи и да су неки наши политичари од 2000. потпали под утицај страних обавештајних служби.


Хрвати и Турци Србију највише шпијунирају | Друштво | Novosti.rs

субота, 12. децембар 2015.

"Mи смо у рату, имамо неприjатеља против коjег морамо да се боримо и да га поразимо у Сириjи, Ираку, а ускоро и у Либиjи", навео jе Валс



Велика Британиjа би ускоро могла да покрене воjну акциjу у Либиjи, услед забринутости да би џихадисти Исламске државе могли да употребе своjа нова упоришта у тоj земљи, односно дуж њене обале Средоземног мора, како би вршила нападе на Eвропу, пише данас британски "Tелеграф".
Tаj лист, позиваjући се на извор из британске владе, наводи да званичнике форин Oфиса и Mинистарства одбране "изузетно брине" брзо напредовање Исламске државе и других екстремистичких група у Либиjи и да разматраjу план за интервенциjу у тоj земљи.
Извор из владе наводи да су министри надомак усваjања плана за слање воjне подршке европским савезницима у циљу да се порази ИС у Либиjи.
француски премиjер Mануел Валс jе jуче позвао међународну заjедницу да прошири напоре у борби против џихадиста и на Либиjу.
"Mи смо у рату, имамо неприjатеља против коjег морамо да се боримо и да га поразимо у Сириjи, Ираку, а ускоро и у Либиjи", навео jе Валс.
Уjедињене нациjе процењуjу да jе у Либиjи, у коjоj влада хаос од свргавања Mоамера Гадафиjа 2011. године, присутно 2.000 до 3.000 џихадиста и да ИС контролише део обале Средоземног мора у близини града Сирте на северу Либиjе.
Tо ново упориште џихадистима омогућава да држе кампове за обуку на самоj граници са Eвропом и даjе им слободан приступ да нападаjу бродове западњачких земаља на мору.




Џихадисти надиру у Либији, Европа угрожена, Британиjа планира акциjу (ВИДЕО) | Свет | Novosti.rs

субота, 28. новембар 2015.

Руси плене 'Кемпински'?

ФИРМА руског милијардера Александра Григорјева "Златна обала МНЕ" из Бара (ранији назив "Сохо хотелс"), односно његов хотел, некадашњи "Инекс Златна обала" у Сутомору, који је требало да буде отворен у јуну, као један у низу с брендом "Кемпински", могао би ускоро да буде привремено заплењен по захтеву Русије. Наиме, власник овог здања, које је завршено око 80 одсто, ухапшен је у свом елитном ресторану "Сфера" у Москви, 30. октобра, под тешком оптужбом да је опрао око - 46 милијарди долара!
Како је пренео руски "Комерсант", хапшење Григорјева је тражила Централна банка Руске Федерације, јер се сматра вођом велике криминалне групе која броји око 500 људи. Они су били увезани са 60 банака, а Григорјев сувласник неколико које су банкротирале, јер им је због високоризичних кредита одузета лиценца између 2014. и 2015. Међутим, док су радиле, те банке су биле врло "активне" у пословима с фиктивним трансакцијама у обрту с некретнинама, па је новац сумњивим кредитима преко Молдавије изношен из Русије.
Истражитељи су применили рецепт као у неколико случајева тамошњих ухапшених олигарха. Понудили су, наиме, новопеченом инвеститору у Црну Гору да врати паре. Али пошто се правио невешт, одређен му је двомесечни притвор, док је тужилаштво наставило да "чачка" по пословању. Ускоро ће, сигурно, бити и нових "прилога за његову биографију", која је, додуше, "тања" за звање бившег припадника КГБ, одакле је то негирано.
Наравно, црногорске званичнике највише занима шта ће бити с луксузним здањем у Сутомору, чија је једина власница од августа 2014. Александрова супруга Анастасија. Стигле су вести о могућој пленидби имовине Григорјева не само у Русији, тако да би таква одлука и те како могла утицати на туристичку понуду ове државе, која је озбиљно за наредну сезону рачунала на понуду хотела у Сутомору, чија је вредност процењена на око 50 милиона евра.
Руски инвеститор је, иначе, хотел "Инекс Златна обала", одмаралиште београдског "Инекса", купио на јавној лицитацији од Агенције за приватизацију Србије у јуну 2013. за 11,7 милиона евра. Комплекс је имао 64 туристичка објекта, од чега 47 бунгалова. Све то на плацу од 13.892 квадрата, дословце на "пени од мора".


УПИТНО И ПОРАВНАЊЕ С РОЋЕНОМ
Због хапшења Григорјева, није приведено крају договорено поравњање њега и фирме породице Рада Вујачића из Бара због међусобних сумњивих трансакција. Вујачић, који је у кумовским везама с породицом Милана Роћена, саветника Мила Ђукановића, био је пословни партнер Григорјева и извршни директор његове фирме "Сохо хотелс", која је 2013. купила бившу "Инекс Златну обалу". Тада је уговорио неколико милиона вредне послове с фирмама у свом и власништву чланова своје породице. Григорјев је посумњао у те "послове", па је Вујачића сменио крајем јула 2014, обустављајући исплату неколико уговора које је склопио.
Сутоморе: Руси плене 'Кемпински'? | Регион | Novosti.rs

четвртак, 19. новембар 2015.

Дворана „Батаклан”, на познатом париском Булевару Волтер

У „Батаклану” је увек било бучно али весело

Једна од најпознатијих музичких дворана Париза, настала 1864, и пре трагедије која се десила у петак била је позната по контроверзама
„Батаклан” у позадини након крвавог пира (Фото: Ројтерс)
Дворана „Батаклан”, на познатом париском Булевару Волтер, која је у петак 13. новембра, била поприште крвавог пира терориста, од чијих је метака страдало 89 људи, место је дуге културне историје и традиције, место на којем је увек било бучно али весело.
Једна од најпознатијих музичких тачака Париза настала је 1864, када је здање необичног изгледа, у кинеском стилу, саградио архитекта Шарл Дивал. Како преноси „Франс 24” име потиче од једне од Офенбахових оперета,а од почетка деведесетих дворана је проглашена историјским спомеником. У почетку је сала, која прима око 1500 људи, коришћена као место на којем су се изводиле оперете и водвиљи, потом је након Првог светског рата трансформисана у биоскоп, али је од седамдесетих година намена промењена – од тада служи за концертне спектакле. Током низа година мењали су се они који су салом управљали и који су је поседовали.
Док се испред улаза у „Батаклан” смењују млади људи, у жељи да оставе свећу или цвет у име страдалих и свих осталих жртава у Паризу, медији широм света подсећају на то која су све то велика имена свирала и певала на том мести. Едит Пјаф, Морис Шевалије, Џеф Бакли... „Гардијан” тако пише да су 1972. ту наступалиЛу Рид и Нико, потом се помињу Принц, Ајрон мејден, Џудас прист, Моторхед, Клеш, Кјур, Оејсис... И поред већих дворана, попут „Зенита” или „Берсија”, музичари су често бирали баш „Батаклан”, тврдећи да има посебну, пријатну и домаћу атмосферу. Место је било синоним за француски рок и младе бендове – музички критичари кажу да је концерт у „Батаклану” био знак да сте успели да изађете из анонимности, пише „Њујорк тајмс”.
Здање је познато и по неким контроверзама још од 2000. Антиционистичке групе протестовале су баш испред њега 2007. и 2008. пошто су се ту одржавали произраелски програми. Како пише израелска штампа, Жоел и Паскал Лалу, двојица браће јеврејског порекла, изашли су из посла након неколико деценија и продали салу пре два месеца, из страха због претњи исламиста. „Тајмс оф Израел” истиче да је још 2011. један од чланова терористичке групе „Армија ислама”, огранка Ал Каиде у Гази, изјавио безбедњацима у Паризу да планирају нападе на „Батаклан” јер је у власништву Јевреја. Иако према досадашњим извештајима француске полиције нема индиција да је антисемитизам био један од елемената напада који се десио у петак, истрага ипак није дала одговор на питање зашто је баш „Батаклан” изабран за мету. Садашњи власници огласили су се на друштвеним мрежама одмах након покоља – изражавајући огромну тугу због страдалих обећали су да ће у једном тренутку „Батаклан” опет отворити своја врата.
М. Д. објављено: 18.11.2015.  у Политици

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

jedan detalj | 19/11/2015 12:23
Kusturica i "No smoking orkestra" su imali novembra 2007 koncert u Bataklanu

понедељак, 09. новембар 2015.

Зашто су Срби... такви?


        Какви "такви"? - "Мазохисти", "аждаје"? Крокодили? Беле ајкуле? Пиране? Китови? Масни? Ружни? Дебели? Необријани...итд.

         Има разних одговора на ово питање. И на интернету, и у разноразним новинама, магазинима, часописима, жутој и другој штампи.

***
....
“Племе моје сном мртвијем спава“ – Његош
У последње време доста се прича и пише да је узрок равнодушног понашања Срба који су сломљени умором и разочарењима, дејство тајних оружја као што је “Харп“. Да ли се намерно или случајно, прелази преко једне битне чињенице да је овакво понашање нашег народа много раније почело и то тровањем сатанистичким идеологијама југословенством, комунизмом, хуманизмом, европеизмом и екуменизмом. Творци новог светског поретка у последњих сто година, неуморно претварају овај народ у зомбирану масу, са крајним циљем потпуног уништења.Претварање Срба од народа Светосавског, храброг, поносног, увек спремног да брани своју веру и отачаство, у зомбирану масу почело је после Првог светског рата. То је била последица негативне селекције у рату, где су часни Срби гинули бранећи своју земљу и народ, а шљам се крио и чекао је крај рата. Рат у ком смо се борили за голи опстанак и из ког су измучени Срби изашли као победници, однео је трећину нације, то јест њен бољи део. Неустрашиви ратници који су преживели све крваве битке склоњени су у страну, србске војводе су пензионисани, док су инвалиди рата завршили на улици да просе. Тада у први план долазе они који су се крили од рата на западу, и они који су радили у интересу светских сила. Они су натерали Србе да се одрекну своје државе и прихвате заједницу са својим непријатељима Хрватима и Словенцима, који су ратовали против Срба у униформама Аустроугарске и при томе починили стравичне злочине. Сетимо се само 1300 голобрадих каплара, цвета србске омладине, будуће интелектуалне елите која је требала да поведе Србију, који су из школских клупа бачени у огањ рата. Уместо њих, који су одлучно и храбро ступили у прве борбене редове, свесно жртвујући своје младе животе за оно о чему су научени у Светосавској школи, дошли су „татини синови“ који су се крили на западу. Стигли су интелектуалци који су опијени палим западом, имали задатак да наше Светосавске врлине које су нас сачувале у векове, замене трулим западним антихришћанским слабостима. Као директна последица тога, у Другом светском рату, дошло је до међусобног убијања Срба, а власт је преузео људски олош у виду комуниста, док је Србска елита побијена, затворена по тамницама или је била принуђена да емигрира на запад. Од тог момента у Србији у потпуности до изражаја долазе људска ништавила у виду бескичмењака и каријериста, једноставно издајника, који би и рођену мајку продали само да им добро буде. Какво је стање тада било у Србском народу, најбоље говори догађај у вези рушења капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену и изградње Мештровићевог масонског маузолеја педесетих година прошлог века.Радове су изводили радници грађевинског предузећа “Титоград“, из Црне Горе и са Косова и Метохије. Када је дошао дан да се руши капела, шеф градилишта Мирко Живковић сабрао је раднике и рекао шта морају да ураде. Тада је је испред свих радника, које су чинили већином Срби, иступио само један муслиман Исо Махмудбеговић из Бистрице код Бијелог Поља. Частан човек је изјавио том приликом, да неће да руши капелу јер је то “влашки храм“ и да он неће рушити ничију светињу. Шеф градилиште, плашећи се да није организована побуна, покушао је да га убеди да то није ничија светиња, него споменик. И ако му је прећено отказом, Иса је остао доследан рекавши: “Не морате ми га давати, отићу сам. Свако нека поступи како хоће, ја сам одлучио“. Тек тада су се Иси придружили остали радници. Сутрадан су радници опет постројени, али овог пута ту су били и људи у црним кожним мантилима (Удба) и “народна“ милиција. Када су и они упитали ко неће да руши капелу, једино је иступио Исо. У том дијалогу и убеђивању, између ударне песнице комунистичког режима и Исе, он је на крају још одлучније одговорио:“Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради.“ После тога се и остали радници придружују Иси. На нашу срамоту, и поред присуства већине србских радника, само захваљујући храбрости муслимана Исе, капела – србска светиња није рушена данима, док комунисти нису формирали своју проверену радну бригаду састављену од младих уличара и робијаша из Спужа, који су надахнути ракијом без проблема извршили тај задатак. Овако понашање Срба била је карактеристика све време владавине комуниста, част ретким појединцима који се никада нису мирили са злом.Та злокобна равнодушност Срба је била више него приметна деведесетих година, уз ону народну “неком рат, неком брат“. Док су Срби у Србској Крајини, БиХ, и на југу Србије Косову и Метохији били мучени, убијани, протеривани са својих огњишта, водили крваве борбе за опстанак, за то време већина њихових сународника у Србији гледала је на то равнодушно и без имало гриже савести. Док се наведеним крајевима чуо плач србских мајки, и на кућама се вијорили црни барјаци, по Србији се веселило по кафанама, на свадбама, концертима, прослављаље се спортске победе. Затим је дошло кратко отрежњење почетком 1999.године, током НАТО бомбардовања, које је Србе тргло бар на тренутак из самртног сна. Чим је рат престао, Срби су наставили по старом, незаинтересованост за дешавање око себе и недостатак икакве жеље да се било шта промени уз ону чувену издајничку реченицу: “Шта ја ту могу да променим“. 
     Видети више:  Зашто су Срби равнодушни     

***
Зашто су Срби несрећан народ?Мислиоци, интелектуалци, психолози и разни други људи са великим животним искуством покушавали су сваки са своје тачке гледишта да језгровито и кратко дефинишу шта је то срећа за сваког појединца, али и за читав народ. Једну од таквих дефиниција среће дао је и класик руске књижевности Лав Николајевич Толстој, који је рекао следеће – „Да би човек био срећан, потребно је да верује у могућност да оствари срећу.“ Ако узмемо да је ова Толстојева мисао најприближнија истини, онда би се могло рећи да Срби у целини више не верују ни у саму могућност да ће икада досегнути срећу. Ево о чему се заправо ради.
Дакле, по резултатима истраживања, ког је спровела агенција Галуп, Срби су сврстани међу десет најнесрећнијих народа на свету. Отуда се поставља питање – зашто је то тако и ко је Србима покварио садашњост и уништио веру у бољу будућност?Поменуто истраживање које је спроведено широм света у великом броју земаља на свим континентима показало је да се једва нешто више од половине свих српских грађана, односно 52 процента свих становника Србије, осећа поштовано и задовољно, а са тако малим бројем задовољних сврстани смо на само светско дно. Анкетираним људима је свуда постављено исто питање: «Да ли сте се последњих дана осећали поштовано и да ли сте се смејали и у нечему уживали?».
С обзиром на поражавајуће мали број грађана који су одговорили потврдно, а њих је била једва половина, јасно је да нешто дубоко не ваља у српском друштву, јер постоје и многе друге земље у којима владају велика материјална криза, незапосленост и сиромаштво, али у тим државама очигледно постоји и одређени оптимизам да ће проблеми бити решени, ако је одабран правилан пут опоравка.
На пример, сличну анкету је недавно спровео и Сверуски центар за истраживање јавног мњења, у потрази за одговором на питање колико је становника Русије задовољно својим животом, а резултат је показао да целих 80 процената Руса сматрају себе срећним људима. Притом се дошло до сазнања да је за последњих 20 година чак удвостручен постотак Руса који се сматрају срећнима, и то са 42% у 1992. години, па до садашњих скоро 80%, међу којима предњаче млади људи, а у исто време је удео несрећних опао са ондашњих 36 на свега 15%.Стога, да се вратимо за тренутак на почетак приче, на ону дефиницију среће коју је дао Лав Толстој. По њему осећај среће не произилази само из тренутних околности у којима се човек и народ налазе, него још више од тога шта очекују од будућности.Огроман проценат Срба који се осећају несрећнима, по Толстоју се може тумачити одсуством вере у било какву бољу будућност, а то опет значи да Срби у највећој мери сматрају да се као друштво у целини не крећемо у правцу који обећава успех, бољи живот и просперитет.А то свакако није ништа необично ако се узму у обзир све невоље и недаће којима је Србија у протеклим годинама била изложена, а које на жалост и даље трају....         Видети више: Ратко Паић радио "Глас Русије" 

jpgImage-g45456z4
Да, добро сте прочитали: аждаје, крокодили, беле ајкуле, пиране, китови, грдосије из праисторијског доба, лешинари… масни, ружни, дебели, необријани, запуштени… То су и такви су били Срби у време грађанских ратова на просторима бивше Југославије, у време сукоба на Косову и Метохији и у време Нато агресије на СРЈ не само на карикатурама по злоупотреби карикатуре као уметности и због тога по трагичним последицама данас чувеног француског „Шарли ебдоа“ и друге по Европи западне штампе, него су такви још чешће и жешће били на карикатурама у америчкој штампи… „Вашингтон посту“, „Чикаго трибјуну“, „Њујорк тајмсу“, „Картун њузу“, „Нешвил Бенеру“ и многим другима.
Један од „омиљених јунака“ америчких цртача карикатура био је, наравно, и Слободан Милошевић. На једној од њих, у чувеном „Вашингтон посту“, на пример, човек из каменог доба, „заогрнут кожом од животиње и са каменом батином у руци“ је Милошевић.
Ова кратка прича о америчким карикатурама из времена о коме је овде реч, појављује се захваљујући чињеници што откад знам за новине имам навику да из њих исецам поједине текстове, фотографије, цртеже, карикатуре… И да неке од њих дуго, дуго чувам. Често и не знајући због чега и да ли ће ми нешто од тога икад затребати.
Тако сам сачувао, без намере да рекламирам лист, текст специјалног извештача „Политике“ из Вашингтона, Зоране Шуваковић, од недеље 10. децембра 2006. године, под насловом „Ружење народа“, с наднасловом „Срби и америчка карикатура“.
У ствари је то прича о професору Љубици Поповић, византологу и предавачу, до пензије (2006. имала је 74 године и веома би ме радовало да и даље срећно живи свој науци посвећени живот), на Вандербилту у Нешвилу. Уз много тога за шта се интересовала и чему је посветила свој научни рад из света уметности, професорка Поповић се интересовала и за карикатуру.
Карикатура је, ма шта ко мислио о њој, веома моћна уметност. И свестрана уметност: у њој се у исто време могу наћи, у чврстом јединству, сликарство, филозофија, хумор, сатира, кратка, литерарно једноставна, често кристална текстуална порука, уколико карикатуру прати текст. Карикатура понекад зна да буде и примитивна, вулгарна и некултурна уметност – тада она и није уметност, без обзира што јој цртеж може бити и на врхунском естетском нивоу. Карикатура је и опасна уметност – може као бумеранг да се врати своме бацачу, свом аутору. И још много тога је карикатура, што њени теоретичари знају много боље од моје маленкости.
Зорана Шуваковић пише како је професор Љубица Поповић, иначе рођена и одрасла у Шапцу, амерички држављанин од раних шездесетих, где је на Масачусетсу и докторирала, на великом скупу америчких професора славистике, у новембру 2006. године, представила рад о „америчким политичким карикатурама“.
„Већ четрнаест година (од 2006. па уназад – нап. М. К.) угледна професорка, позната по својим научним радовима из византологије у стручним круговима у САД и широм света, педагог који је са најудаљенијих крајева планете доводила студенте на своју катедру успевши да им извојује стипендије преко Стејт департмента, педантно скупља карикатуре на тему бивше Југославије, по свим америчким листовима“, пише Шуваковићева.
Своје радове о томе како се карикирала тешка ситуација на Балкану објављивала је у угледним али нискотиражним часописима. Високотиражни листови, у складу са својим нивоом „освојене слободе“ медија, нису били заинтересовани за њене радове. Јер истина заиста може понекад и гадно да заболи. Без обзира на имунитет стечен непрестаним силеџијством, застрашивањем сопственог народа и сејањем ратова по свету.
Професорка је сакупила више од две хиљаде карикатура и разврстала их по темама и порукама. Успела је да забележи више од сто педесет карикатуриста који су зарађивали хлеб, како каже Шуваковићева, на југословенским темама. Срби су на тим карикатурама, причала је тада професорка Поповић, масни, ружни, дебели, необријани, запуштени… На бројним карикатурама они носе нож или некакво примитивно оруђе. И увек пуцају или нападају голоруки народ… А онај ко се сећа тих времена зна и због чега – америчка држава била је тада на страни муслимана и Хрвата, о Албанцима да се и не прича, и на све могуће начине их помагала.
Па у Србији причати о слободи штампе у Америци дође му као у оној народној, од Вука записаној: Ко те један пут ћушио, онај ће те други пут коцем ударити.
„Разумем и критику и сатиру“, причала је професорка, „али не вулгарности. Једном када се тај праг пређе, други су спремни да крену истим правцем.“ Ти крокодили, китови, лешинари, те пиране, ајкуле, аждаје… на карикатурама америчких карикатуриста, а то су, ето, Срби, наслађују се новим ратовима, прождиру све пред собом, из себе избацују ватру, они су агресори, иза себе остављају пустош, гробља, лобање…“
Карикатуре у америчким и другим западним штампаним медијима, као и читава тадашња оркестрирана медијска лаж имала је један једини циљ: сатанизацију Срба! Уништити и Србе и Србију. Уништити истину. Јер за Запад злочине нису чиниле све сукобљене стране на просторима бивше Југославије, што су они веома добро знали, јер су многе и „режирали“ – искључиво су их чинили Срби. Па о каквим се ту, на таквим карикатурама, вредностима Запада ради? Ни о каквим. Каква је то култура, уметност? Примитивна, фашистоидна, пуна мржње, лажи. У ствари, никаква.
„Као грађанин света нисам желела да ова велика срамота медијског ружења једног народа остане незабележена“, казала је те, 2006. године, професор Љубица Поповић новинарки Зорани Шуваковић. „Ја сам Српкиња“, и то је на једном месту рекла.
nikola teslad

Српкиња, амерички грађанин. И није сама, додајем. Тесла, Пупин… да не идем даље.

И рођена је, да се још једном каже, у земљи уметника и мудраца карикатуре: Пјера Крижанића, Десе Глишић, Зуке Џумхура, Иве Кушанића, Милорада Добрића, Југослава Влаховића, Ранка Гузине, Душка Петричића, Јована Прокопљевића, Тоше Борковића… и да не грешим душу.
А какву то уметност карикатуре или карикатуру уметности у земљи Србији проповеда, на пример, а ових дана је опет актуелан, онај ко деценијама на својим карикатурама црта највулгарније „причице“ о председнику своје земље (ма шта мислио о њему) и његовој супрузи (ма колико му била мрска) у, на пример, брачном кревету? Каква је то уметност карикатуре, сатире, на чијој се једној од карикатура уз патријарха Српске православне цркве (без обзира да ли је цртач верник, атеиста или гностик) стоји нож на поду? И то патријарха који је за живота непрестано понављао: Будимо људи. Каква је то уметност карикатуре на чијој је једној од карикатура нацртана професор др Смиља Аврамов, у светској правној науци признати стручњак, поред Хитлера и Мусолинија? То би као, што рекла деца, требало да је сатира, да је смешно, да је критика непристајања да признамо да смо сви редом злочинци, да смо зли, да смо лешинари. И то би требало да је критика другачијег (увек грешног и погрешног) српског мишљења. Другачијег од чијег? Па ваљда од америчког! Итд. И чији је то карикатуриста а није на списку оних 150 америчких, које је скупила професор др Љубица Поповић!?
Не требају нама увек Американци да нас подсећају својим карикатурама како смо ми Срби зли, прљави, необријани, неошишани, примитивни… Јер Американци не знају како да нацртају ни свој ратоборни примитивизам, своје злочинство… Јер свега они тога имају преко главе. Не требају нама они, јер и ми… да не кажем шта, за трку имамо. А што казао, опет, народ, а Вук записао: Из туђе њиве и чанак прге заувар је. (Прга је врста јела наших старих; напомена – М. К.)
(Интермагазин, Милош Кордић. Преузето  СРБИ СУ НА АМЕРИЧКИМ КАРИКАТУРАМА били аждаје, ајкуле, ружни, дебели, масни…
       *** 
(.....)     Одувек је било кристално јасно, да снага једног народа, моралност, етичност, упорност, саосећајност, постојаност као и све оно што по правилу краси један народ, свестан свог наслеђа, порекла, части и храбрости, почива на вредностима које извор налазе у својој блискости с изворним јеванђељским   Христовим учење м, оличеним у Православном погледу на свет. Тај систем вредности требало је нарушити, ако се жели, да се тај народ сломи и преуми. Злочин бомбардовања Срба и Србије уродио је, за нападача, сасвим неочекиваним исходом – хомогенизацијом народа. Тако окупљене и уједињене, сачекао нас је 5. октобар….и почетак нечега што бисмо могли назвати самоуништењем народа. Сам народ у том процесу разарања Србије, у стварности и није имао неку важну улогу, обзиром да од тог дана, Срби се нису више питали ни за шта. САД и ЕУ су „преузели“ управу над овим народом. Срушена је земља, разорена економија, преузете банке, послати „високи представници“, преузети медији, уништено здравство, уништено школство, експлодирао „невладин“ сектор, доведено мужеложништво (хомосексуализам),систематски кидане везе с Русијом итд…итд. Отета је Република Српска Крајина“, преузета значајна контрола над Републиком Српском, отети Косово и Метохија, отета Црна Гора и за све то окривљени Срби.....
***
      .....   
Хрвати и Срби
Хрвати су крајем 20. вијека оформили државу. Када сагледамо околности под којима се то десило, закључујемо да је један од предуслова за стварање те државе био нестанак Срба са територије на којој је она створена. У два маха, у петој и десетој деценији двадесетог вијека, дошло је до неописивог, крвавог злочина над Србима, што је овај народ довео до истребљења и његовог свођења на занемарљив проценат у данашњој Хрватској. Средином 20. вијека Срби су масовно убијани и на силу превођени у другу вјеру, док је крајем истог стољећа стотине хиљада Срба протјерано из Хрватске. У овој другој прилици, Срби су покушали да се физички и војно одбране од хрватског насиља, али то је учињено неспретно и безуспјешно. Послије свега, данас на почетку 21. вијека, најистакнутији хрватски појединци величају Павелићево дјело. Дјело човјека који је предводио покољ Срба у НДХ. Зашто је нестанак Срба схваћен као предуслов да настане хрватска држава, и зашто та држава и данас одише антисрпским настројењем, као својеврсним покретачким духом?
Умјесто постављања ових питања, могао бих једноставно да мрзим Хрвате цијелим својим бићем. Да их мрзим до краја свијета и вијека, због ране коју су ми нанијели, ране дубље од бездана…Међутим, ако за себе и за њих потражим неке дубље разлоге постојања, морам да размислим, да потражим објашњење, да разумијем сукоб који нам се десио, да размислим о томе зашто су нас ранили, и о томе чија је рана дубља и крвавија. Наша – рана и поремећај оних који су убјени и протјерани, или њихова – рана и поремећај оних који су обузети жељом да нас нема…Мислим да нешто од тих разлога станује у начинима и мотивима којима су стваране државе ових народа кроз вјекове историје.
austrougarski konjusari Зашто су Срби прогнани из Хрватске (први дио)? Од Средњег до Новог вијека
Од 13. до 15. вијека Срби живе зенит свог државног успона и политичке слободе, и тако граде идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз. А све то граде на темељима универзалне хришћанске вјере и под утицајем православног „византијског комонвелта“. Хрвати у тим стољећима живе као поданици Угарске, са менталитетом поробљених Словена, који у туђем царству чекају прилику за остварење своје политичке слободе. Проћи ће вјекови тежње и надања да ће они ( Хрвати ), на пространој територији западно од Дрине, а јужно од Беча и Пеште, и источно од јадранске обале, – формирати своју аутентичну, словенску, хришћанску државу. Мијењали су се окупатори..Турци, Млечани, Њемци ( Хабзбурзи )… и сабрао се готово читав миленијум  тих и таквих надања. Све то вријеме Хрвати живе у различитим аутономним јединицама ових царстава. Те јединице својим називима ( именима ) говоре о постојању свијести о хрватској народној посебности, али та аутономија није ни близу онога што бисмо могли назвати политичком или културном слободом. Повремено имамо и покушаје да се подигне устанак ( нпр. Зрински и Франкопани у 17. вијеку ), али то је било без успјеха и без нарочите народне масовности. Истовремено, и на истом, већ описаном простору, заједно са Хрватима живе и Срби. Њихов број је нешто мањи, њихова духовност и култура су другачији, али политичка судбина Срба на просторима западно од Дрине, истовјетна је оној хрватској. Поданици туђег царства који су етнички, језички и историјски нешто друго у односу на Беч и Пешту. Сви они дакле, са историјским стрпљењем и упорношћу, чекају ослобођење.
На другој страни, источно од Дрине, Срби живе у знатно већем броју. Њихова велика и снажна држава се, у 15.вијеку, угасила под турском најездом. Међутим, иако живе као поданици Османског царства, Срби су сабрани око Пећке Патријаршије. Патријаршија је израз њихове духовне слободе у политичкој поробљености, али и споменик, свједок некадашњег значајног земаљског царства. Патријаршија је свједок могућности коју су Срби остварили. Могућности да се у мору васељенског православља, од Египта до Кијева, оствари сопствени богослужбени и културни, стваралачки израз. Поред тога, народно предање чува један засебан културни драгуљ, – родољубиви циклус пјесама. Њега генерацијама преносе народни мудраци и гуслари, и он представља препјевану Библију, преведену античку трагедију, и уз Цркву и њену дјелатност, тај умјетнички поетски спјев чува снажну државотворну свијест Срба. Отуда, код Срба у вријеме турског ропства, имамо низ значајних народних устанака и плодних духовних и културних обнова, који свједоче њихову народну виталност. Доба патријараха Соколовића; устанак Срба крајем 16. вијека; дјелатност патријарха Гаврила Рајића и Светог Василија Острошког током 17. вијека; нови устанци крајем 17. вијека и велике сеобе које су покренуте након пропасти устанака; политичка аутономија, а потом и самосталност територије Цетињске митрополије….
       
         видети више: Зашто су Срби прогнани из Хрватске (први дио)? / Гојко Перовић





         ***

Популарни постови