О српској књижевносто данас је веома потребно говорити, и то са великом озбиљношћу, па чак и са забринутошћу. Више од сто педесет година имали смо велику новију књижевност, као што је велика била и средњовековна и усмена књижевност, а и књижевност приморја које, нажалост, више није наше онако како је требало да буде.
Ипак нам нико не може гарантовати да ћемо тако велико стваралаштво имати и убудуће и оно што се дешава у књижевној култури - политизација мање а популаризација више прети да укине овај низ великих дела који је обележио нашу прошлост. Зато о савременој српској прози треба говорити и књижевноисторијски, и историјскопоетички и пре свега о њеним вредностима или њиховом изостајању, али и о тешким друштвеним и историјским ломовима после пада два лична режима, Јосипа Броза и Слободана Милошевића, после два слома епохе - распада Југославије и НАТО бомбардовања Србије, и после разочарања које је за собом оставила не демократија почетком века, него права демокрнтија у коју се она претворила. Поетичке промене српске књижевности отуда као да нису самосвојне него индуковане: и наша књижевност и наша култура су измрцварене овим догађајима и засад нисмо добили велики, епохални одговор књижевности.
Такав одговор је постојао када је реч о Првом светском рату, али није постојао када је реч о балканским ратовима. Као што је на Други светски рат одговор књижевности био политикантски (осим код Деснице) све до “Романа о Лондон”у Милоша Црњанског, “Пешчаника” Данила Киша и прозе Александра Тишме, делимично романа “Рат је био бољи”и Миодрага Булатовића, тако на последња разарања засад имамо две изванредно потресне књиге - “Опроштајни дар” Владимира Тасића и “Топ је био врео” Владимира Кецмановића - али те две књиге не одређују књижевну ситуацију данас онако како су је одредили проза од Андрића до Пекића и Павића, од Селимовића до Бошка Петровића и Драгослава Михаиловића.
Њу не одређује ни нужна смена постмодернизма, чије поетичко довршење је између Горана Петровића, Александра Гаталице, Светислава Басаре и генерације која долази после њих. Оно што су имали високи модернизам и његова криза, постмодернизам, не нуди проза обележена сусретом са савременом културом, још мање она која тоне у популистички парамиметизам и постаје понекад одвратно или само тривијално трабуњање водитељске прозе.
Ми смо у некој врсти поетичког лимба, а из њега се лакше стиже у пакао недостојне имагинације него што се стиже до рајске књижевне уметности - и тако ћемо мислити све док неко од писаца двадесет првог века не стане уз књижевне великане. Без тога је свака анализа излишан доказ да професори доста тога знају, али да неки велики писац мора да напише велико дело српске књижевности и у томе им ни најбољи тумач не може много помоћи осим да их упорно и добронамерно подсећа на прави стваралачки задатак.
(Са Округлог стола “Српска проза данас”, одржаног у огранку САНУ у Новом Саду)