Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

уторак, 12. април 2016.

Напредњаци по други пут међу Србима

Напредњаци по други пут међу Србима / Андреј Фајгељ


Србија је већ имала напредњаке. У Скупштину су ушли 1881. године, као и сада, без
иједног гласа, формирањем посланичког клуба.
Исте године напредњачки министар Чедомиљ Мијатовић потписао је злогласну Тајну
конвенцију којом је српски суверенитет предан Аустроугарској. Симболично, баш на
Видовдан. Садржај је обелодањен тек 21 годину касније па су Срби могли да прочитају:
Без претходног споразума са Аустро-Угарском Србија неће преговарати ни
закључивати политички уговор с другом неком владом…
Тек тада је постало очигледно да је конвенција представљала капитулацију а њено
потписивање велеиздају. Заузврат, Чедомиљ је добио грофовску титулу а Милан краљевску круну.
Истовремено је међународном концесионару исплаћено шездесет милиона франака
државног новца за изградњу железнице. Заузврат, врх српске власти је убрао два милиона франака мита.
Концесионар је након шест месеци банкротирао, али то ником није сметало. Србија се
окренула од Русије ка Западу и потпуно је зависила од њега. Западни ментори су задовољно гладили по глави захвалне српске марионете које су живеле као грофови. Или, што би народ рекао, „као краљ Милан”.
Из ове идиле био је искључен једино народ. Скупштина је убрзо постала једностраначка,
без обзира на то како народ гласао. Српске Антигоне, удовице Илка Марковић и Лена
Книћанин, скончале су у затвору под неразјашњеним околностима. Митрополит Михаило и владике су смењене (!) због неприхватања новог закона о таксама по којем је држава
наплаћивала порез и на монашење.
Реформа војске из народне у стајаћу искоришћена је да се народу одузме оружје – оно
исто којим је збацио турски јарам. У Хајдук Вељковој крајини народ је одбио и избили су
оружани сукоби са жандармеријом и војском. Тимочка буна, како ће ти сукоби остати
упамћени у историји, угушена је у крви. Заведено је ванредно стање, преки суд је донео 97 смртних пресуда и 576 доживотних робија, неистомишљеницима је забрањена штампа и  политичко деловање. Изазван је први талас српске политичке емиграције, с на смрт осуђеним Николом Пашићем на челу.
Што већа сервилност према странцима, то већа бруталност према народу, и обратно. Две
године након тога, Милан је Хабзбурговцима нудио да преузму власт у Србији! Такво
слугањство је превршило сваку меру чак и у очима страних господара: „Аустроугарска нема намеру да запоседа Србију; да има, заузела би је својом војском, не би је куповала од њеног краља”.
Слободан Јовановић наводи краља Милана и грофа Мијатовића као примере домаћих
туђина. Свој народ нису ни разумели ни ценили, али су зато били фасцинирани странцима.
Њима је и сунце излазило на Западу. Док је сузбијао православље, Мијатовић је промовисао протестантизам. Касније ће из Лондона водити антисрпску кампању и предлагати Енглеза за српског краља. Тамо ће и умрети, а Милан у свом Бечу.
Пропаст се примицала са свих страна. Мијатовић је буџет формирао либерал-прогресивно, по жељама а не по могућностима, и тако постигао рекордни буџетски дефицит. Краљ Милан је тако и живео, па су га полаго али сигурно стизали и дугови, и прекршене речи и брачне преваре. Свемоћни напредњаци ипак неће одступити док се не догоди катастрофа.
Дошла је у виду срамне објаве рата и још срамнијег ратног пораза. Пошто на Турке нису
смели од Беча и Лондона, Србија је напала словенску и православну Бугарску и потучена једо ногу. Вајна реформирана војска била је убитачна само противу сопственог народа.
Године 1887. у Скупштину се враћају прогоњене суверенистичке странке: радикали
Николе Пашића и либерали Јована Ристића.
Без силом одржаваног једностраначја, напредњаци који су дотле контролисали читаву
Скупштину освојиће једно једино посланичко место. Без апсолутне власти, стићи ће их
освета за свако зло које су учинили. Широм Србије избиће насиља, народ ће напредњаке
пребијати усраним моткама. Биће мртвих.
Еврореформатори ће остати упамћени по ауторитарности, корупцији, укидању
независности државе и катастрофалним резултатима. Тако се завршило доба када су странци диктирали а Срби потписивали.
О свему овоме подробно пише Радован Калабић у књизи „Грофовска времена”. Штета
што нисмо боље научили историју, не би нам се понављала.
Када је Напредна странка изнова основана век касније, назив се чинио небитним,
насумично изабраним од преосталих имена за странке. Тек када се човек упозна с либерално-прогресивном идеологијом и историјом напредњаштва у Србији, схвата да је све одрађено тачно по књизи.
Пошто се ова књига зове „После Вучића”, остало је да направим још једну, најважнију
паралелу са прошлошћу: Шта је било са Србијом?
Догодило се оно чега су се напредњаци највише плашили. Страни господари су нам
окренули леђа. Казнили су нас. Аустроугарска је објавила царински рат Србији. Куку мајко
помагај! Без сунца које излази на западу, увенућемо!
Баш напротив. Србија је ојачала привреду и увећала извоз. Независност је донела 
вртоглави напредак – на боље.

       Извор: Андреј Фајгељ После Вучића. - Copyright 2016 Andrej Fajgelj. Smashwords Edition Свако неовлашћено умножавање, дељење и објављивање ове књиге најтоплије се препоручује. - Свака сличност с правим личностима и догађајима је случајна онолико колико Тужилаштво брани Устав Србије.  - https://www.smashwords.com/books/view/629154

Нема коментара:

Популарни постови